Naslovna / Kultura / BIBLIOTEKA / “Dušan Silni” Luke Mičete u prodaji
"Dušan Silni" Luke Mičete u prodaji prodaji širom Srbije

“Dušan Silni” Luke Mičete u prodaji

“Dušan Silni” Luke Mičete u prodaji  prodaji širom Srbije

San i prokletstvo prvog srpskog cara, najmoćnijeg vladara Evrope. Biografija prvog srpskog cara Dušana Silnog, koju je napisao Luka Mičeta, nalazi se u prodaji širom Srbije.

Prvi srpski car Stefan Uroš IV, prozvan Dušan Silni, najčuveniji je srpski vladar koji je ušao u mit obeleživši svoje stoleće, ali i celu srpsku istoriju. Spadao je među one izuzetne ličnosti koje su smatrale da samo večnost može da im zapoveda, a istorija sudi.

Sudbina mu je dodelila svu zemaljsku moć koja se tada mogla dobiti i on ju je znalački koristio. Obrazovanje i vera su mu pomagali da shvati imperative svoga doba i da razume ljude, a zadobijena moć da dominira svojim stolećem, da uspešno vodeći i zemlju i narod neustrašivo stremi svome cilju: osvajanju Carigrada.

"Dušan Silni" Luke Mičete u prodaji

 

Vizantiju nije osvojio, ali besmrtnost jeste u pamćenju svog naroda. Bio je slavni zakonodavac: „Dušanov zakonik“ smatra se svojevrsnim ustavom srednjovekovne Srbije i jednim od najznamenitijih spomenika ne samo srpskog zakonodavstva već i čitave srpske kulture.

Knjigu „Dušan Silni“ možete kupiti u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.

Već kao dečak naučiće da se u jedan pravac moraju usmeriti moć i mudrost. Cilj je, dakle, ništa manje do carigradski tron, carska kruna i magija koju je ona nosila više od hiljadu godina. Biće to cilj koga se neće odreći do samog kraja svog burnog života

Prvi srpski car Stefan Uroš IV (1308-1355), prozvan Dušan Silni, smatran je za “najboljeg vojnika svoga vremena“. Bio je rođeni pobednik, izuzetna ličnost srpske, ali i evropske istorije, a ove godine se navršilo 670 godina od njegovog krunisanja.

“Car i samodržac Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom, visok, prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen”, Dušan je bio glasoviti vojskovođa i najmoćniji vladar tadašnje Evrope, kako kaže engleski vizantolog Stiven Ransiman.

Bio je žestokog karaktera, eruptivne prirode, ali je znalo i da smireno ostvaruje svoje namere. Umeo je da bude surov, jer je takvo bilo doba u kojem je živeo, i koje nije krasila sentimentalnost.

Obrazovan, voleo je luksuz, o čemu svedoče zapisi mnogobrojnih dubrovačkih i mletačkih trgovaca. Držao je brojnu vojsku i onu najamničku, najbolju koja se tada mogla nabaviti u Evropi. Jer, kako je govorio glasoviti rimski patricij Marko Licinije Kras, nijedno bogatstvo nije dovoljno čoveku, ako nije u stanju da izdržava svoju vojsku.

Car Dušan i carica Jelena
Car Dušan i carica Jelena, manastir Lesnovo, Makedonija, sredina XIV veka

Bio je žestok karakter, eruptivna priroda, ali priroda koje je znala i da smireno ostvaruje mnoge svoje namere

Ovo je samo mali deo biografije Dušana silnog koju je napisao Luka Mičeta, nekadašnji novinar NIN-a i generalni direktor Tanjuga, a koja će se ovih dana pojaviti u knjižarama Srbije i Republike Srpske u izdanju beogradske Lagune.

Dušanov deda, slavni kralj Milutin, oslepeo je njegovog oca Stefana Dečanskog i poslao ih u progonstvu u Carigrad, što je ozbiljno uticalo na njegov život…

– Dušan je rođen u Srbiji, međutim, njegovo stvarno mesto rođenja je Carigrad, “zenica hrišćanske vere”, koji je u sećanju mladog srpskog princa ostao upamćen kao grad nenadmašne lepote, blistavih crkava, ušuškan u oblacima opojnog mirisa najboljeg puntskog tamjana, sazdan od mramora, zlata i duha. Ali, ti dani carigradskog progonstva bacili su olovno tešku senku na dečakovu dušu, očvrsnuvši mu karakter, ne skamenivši mu srce, ističe Mičeta

U ovom gradu Dušan će prvi put, kao dete, spoznati sebe, ali i svoj cilj, smisao života – osvajanje Carigrada, tog “ognjišta vaseljene”. Već kao dečak naučiće da se u jedan pravac snagom volje moraju usmeriti moć i mudrost. Cilj je, dakle, ništa manje do carigradski tron i carska kruna, cilj koga se neće odreći do samog kraja svog burnog života.

Prvi srpski car stupa na istorijsku pozornicu 28. juna 1330. godine u bici naVelbuždu kada njegov otac Stefan Dečanski pobeđuje bugarskog vladara Mihaila Šišmana.

– Bitka kod Velbužda bila je prekretnica, ne samo za Srbiju već i za ostale balkanske zemlje, posebno Bugarsku. Ta pobeda nad Bugarima udarila je temelj srpskoj prevlasti na Balkanu. Bilo je to doba blistave najave velikog srpskog vladara potonjeg cara Dušana. “A ovaj mladi kralj se veoma proslavi u tom ratu“, citira pisac letopisca iz srednjeg veka

Treba reći da je Mihailo Šišman bio muž Ane Nemanjić, polusestre Stefana Dečanskog.
Međutim, ovaj bugarski car je, promenivši politiku, “otpustio” Anu oženivši seTeodorom Paleolog, udovicom bugarskog cara Teodora Svetislava, zamerivši se tako srpskom kralju Stefanu Dečanskom. Šišman je sa Anom imao nekoliko dece, među kojima i Jovana Stefana, koga će posle pobede kod Velbužda njegov ujak Stefan Dečanski dovesti na bugarski tron.

Dušan će se, međutim, ubrzo pobuniti protiv oca i narediti da ga ubiju.

– Pobedom kod Velbužda srpska vlastela nije bila zadovoljna aranžmanom koji je Stefan Dečanski utanačio sa Bugarima – nije bilo pljačke, teritorijalnih osvajanja, niti novih titula… To je bio ozbiljan problem za Stefana Dečanskog jer se značajan deo srpske vlastele okrenuo njegovom sinu Dušanu, heroju sa Velbužda. Nezadovoljne srpske velmože su u njega polagale nadu da će ojačalu Srbiju povesti u nova osvajanja. Što se i desilo.

Prvi sukob oca i sina dogodio se januara 1331. godine. Iako je mir između starog i mladog srpskog kralja sklopljen pod “strašnim kletvama i velikim obećanjima” sukob Stefana Dečanskog i Dušana izbija ponovo avgusta 1331. godine, a već krajem avgusta kralj Stefan Dečanski biva utamničen.

Krunisanje cara Dušana, Paja Jovanović
Krunisanje cara Dušana, Paja Jovanović

Ti dani carigradskog progonstva bacili su olovno tešku senku na dečakovu dušu, očvrsnuvši mu karakter, ne skamenivši mu srce

Pre oceubistva Dušan biva krunisan za kralja…

– U nedelju osmog septembra 1331. godine Dušan je krunisan za kralja, a Stefan Dečanski je umoren 11. novembra. Grigorije Camblak, biograf Stefan Dečanskog, tvrdi da je on udavljen po naređenju budućeg cara Dušana – “osudi ga na najgrču smrt udavljenja”, kaže Luka Mičeta.

Dušan je prvo poslao pismo arhiepiskopu Danilu da požuri kako bi blagoslovom njegove ruke primio “presto Bogom darovan”. Arhiepiskop je, kakao kaže letopisac, učinio molitvu “i uzevši carski venac u svoje ruke” položio ga na Dušanovu “svečasnu glavu”.

Letopisac kaže još i da se sve “otačastvo njegovo veselilo zbog njega”, ali i da se novi kralj proveseli “sa celim saborom otačastva svoga” i da mnoge darove dade.

Dušan je imao tek 23 godine, “visok i lepog tela, iznad mnogih ljudskih sinova, i strašan svojim neprijateljima”, stupio je snažno i odvažno na evropsku istorijsku pozornicu.

Jedan od važnih događaja u Dušanovoj vladavini biće savezništvo sa Jovanom Kantakuinom, slavnim piscem i vizantijskim carem, koji će u jednom trenutku čak prebeći u Srbiju, zatraživši zaštitu srpskog vladara.

– To je bio događaj koji je jasno pokazao snagu srpskog vladara. Bila je to velika prilika za Dušana. Pružanjem pomoći pretendentu na vizantijski carski tron otvaralo mu je izuzetnu perspektivu u sklopu namera za osvajanje vizantijskih teritorija, a na kraju i samog Carigrada. Međutim, to savezništvo neće dugo potrajati i pretvoriće se na kraju u neprijateljstvo. Tu je veoma značajna i jedan drugi momenat – status i ugled Dušanove žene Jelene, ističe autor knjige o caru Dušanu.

 

Dušanova tetka Ana i sin joj Jovan Stefan izgubili su vlast u Bugarskoj posle smrti Stefana Dečanskog jer su bugarski boljari na tron doveli novog cara Jovana Aleksandra. Dušan, ne samo da nije zaštitio inetrese svoje tetke i njenog sina, već je ubrzo sa Jovanom Aleksandrom sklopio sporazum o prijateljstvu jer mu je prevashodni cilj bio pohod na vizantijske teritorije, napredovanje ka jugu, ka Carigradu.

Već na Uskrs 1332. godine dvojica monarha su se i orodila – Dušan se oženio Jelenom, sestrom novog bugarskog vladara. Ovim je Dušan raspršio sve nade tetke Ane o povratku njenog sina na bugarski tron. Iste godine Ana je sa sinom Jovanom Stefanom otišla u Dubrovnik. Živela je još dosta dugo. Poslednji put se pominje u dokumentima 1346. godine. Smatra se da je Jovan Stefan umro u Napulju 1373. godine.

Ženidba cara Dušana, Paja Jovanović
Ženidba cara Dušana, Paja Jovanović

Grigorije Camblak, biograf Stefana Dečanskog, tvrdi da je on udavljen po naređenju budućeg cara Dušana

Dušan je Jelenu veoma voleo i poštovao.

– Bio je daleko ispred vremena i u odnosu prema ženi, carici Jeleni, koju je istinski uvažavao i čije je mišljenje cenio, ne libeći se da to često i javno istakne. Nijedna srpska vladarka iz dinastije Nemanjića nije imala toliki uticaj na dvoru, niti je, pak, toliko isticana uz muža kao što je to bio slučaj sa caricom Jelenom. Takav status nisu dostigle ni Nemanjina Ana, kao ni potonje srpske kraljice.

U poveljama koje je izdavao raznim manastirima, Dušan i kao kralj i kao car navodi da se sa Jelenom dogovara oko darivanja manastira. U tim poveljama Jelena se pominje kao “blagočastiva i hristoljubiva i previsoka kraljica”… Značaj, mudrost i uticaj Jelene najbolje se video prilikom susreta saJovanom Kantakuzinom, tada vizantijskim prebegom – kada se odlučivalo šta treba činiti u datoj situaciji.

U svojim memoarima Kantakuzin govori o Jeleni kao izuzetnoj vladarki koja je uzimala ravnopravno učešće u najsudbonosnijm trenucima po državu, procenjujući briljantno političke odnosne i snage, predlažući rešenja koja su prihvatili i kralj Dušan, kao i njegova veoma uticajna vlastela na čelu sa velmožom Jovanom Oliverom. Prvi put u srpskoj istoriji jedna žena ravnopravno sa muškarcima ulazi u otvorenu diskusiju o političkim pitanjima.

Carica Jelena, freska iz manastira Lesnovo
Carica Jelena, freska iz manastira Lesnovo, Makedonija, sredina XIV veka

Nijedna srpska vladarka iz dinastije Nemanjića nije imala toliki uticaj na dvoru, niti je, pak, toliko isticana uz muža kao što je to bio slučaj sa prvom srpskom caricom Jelenom

O carici Jeleni već vekovima se govori kao o jedinoj ženi koja je prekršila svetogorski kanon i stupila na tle Atosa. Međutim, da li je baš bilo tako…

– To je više legenda. Negde baš u vreme Dušanovog rođenja, 1308. godine, katalonski plaćenici su napali Hilandar, koji je vešto i hrabro branio slavni iguman Danilo. Danilov biograf kaže kako se tada u Hilandaru sklonila velika množina svetovnih ljudi koji behu unutra pribegli sa ženama svojim i decom, tvrdi Mičeta.

Četiri decenije kasnije carica Jelena je, prema kazivanju, sa mužem Dušanom i sinom Urošem u zimu 1347/1348. godine stigla na Svetu Goru – jer je tada Evropom harala strašna epidemija kuge. Carska porodica je na Svetoj Gori provela oko osam meseci jer je to bilo izolovano mesto čiji stanovnici, kaluđeri, nisu imali mnogo dodira sa spoljnim svetom, gde je, samim tim, i opasnost od smrtonosne zaraze bila znatno manja.

Time je prekršila tipik iz 972. godine o uređenju života na Svetoj Gori, poznatog kao Tragos (jarac), kojom se izričito zabranjivao boravak žena na osveštanom tlu monaške države. Takvo ime je dobio jer je ispisan na jarećoj koži. Ali, eto, u izuzentnim situacija odstupalo se od tog strogog pravila.

Dušan je, pre nego što se krunisao za cara, srpsku arhiepiskopiju digao u rang patrijaršije…

– Kralj Dušan je odlučio da starešina srpske crkve u njegovoj proširenoj državi postane patrijarh, jer se u to vreme postojanje cara nije moglo zamisliti bez postojanja patrijarha i snažnog autoriteta crkve koje bi krunisanju dalo adekvatno pokriće.

Luka Mičeta, autor knjige "Dušan silni", biografije prvog srpskog cara
Luka Mičeta, autor knjige “Dušan silni”, biografije prvog srpskog cara

“Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara”, čuveni je član Dušanovog zakonika, kaže Mičeta

Početkom 1338. godine, posle smrti arhiepiskopa Danila, Dušan je za novog srpskog arhiepiskopa postavio Joanikija, svetovnu ličnost, najverovatnije jer je njegovim dalekosežnim planovima više odgovarao čovek širih i pragmatičnijih pogleda, no što su to bili monasi, hilandarski oci. Osam godina kasnije, na Državnom saboru u Skoplju, u crkvi Bogorodice Trojeručice Joanikije II svečano je proglašen za “arhiepiskopa i patrijarha svih srpskih i pomorskih zemalja”. Pre tačno 670 godina Srbi su dobili prvog patrijarha.

 

Sve je bilo spremno da se kralj Dušan kruniše za cara pod vladarskim imenom Stefan Uroš IV, što se i desilo na Uskrs 1346. u Skoplju “blagoslovom rukom preosveštenog patrijarha Joanikija i preosveštenog patrijarha bugarskog Simeona, a i molitvama i blagoslovom svečanog sabora Svete Gore i svih igumana i staraca sabora svetogorskoga”.

Krunisanje Dušanovo bio je najvažniji događaj u srpskoj srednjevekovnoj istoriji. Srbija je tako izdignuta na nivo Bugarske i Vizantije, dva joj susedna carstva. Dušan je postao u”Hrista Boga blagoverni car”, a njegova žena Jelena “blagoverna i hristoljubiva carica carstva i avgusta”. Njihov sin Uroš dobija titulu kralja.

Dušanov zakonik kao kruna vladanja

U doba ekspanzije i širenja carstva on u Skoplju na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, 21. maja 1349. godine, donosi svoj Zakonik, prvi i glavni deo kodeksa koji danas prepoznajemo pod imenom Dušanov zakonik. Pet godina kasnije na saboru u Seru ovaj Zakonik, koji je imao 135 članova, je dopunjen sa još 66 članova.

Dušan nije bio vladar koji je sebe doživljavao kao “zakon koji diše”. Njegov Zakonik je jedno od najznamenitijih dela, ne samo srpskog zakonodavstva, već i čitave srpske kulture. Smatra se i svojevrsnim ustavom srednjevekovne Srbije.

Posebno je čuven član u kome se kaže da ne treba suditi u strahu od carstva: “Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara”.

Presude su morale da budu pisane u dva primerka: jedan za sudiju, a drugi se davao onom ko je dobio parnicu (član 163. – “Svaki sudija što sudi da zapisuje presude i da drži kod sebe, a zapisavši drugu ispravu, da je daje onome koji se bude opravdao na sudu”)…

Stefan Dečanski, freska iz manastirske crkve u Dečanima
Stefan Dečanski, freska iz manastirske crkve u Dečanima

Pre skoro osam vekova, tačnije pre 670 godina, Srbi su dobili i prvog patrijarha

Kao i svi Nemanjići i car Dušan je bio znameniti ktitor i poštovalac umetnosti…

– U poznoj vizantijskoj tradiciji ceremonijal carskog krunisanja završavao se biranjem kamena od koga će se izgraditi carev grob, što je simbolično trebalo da podseti novokrunisanog vladara da su vlast i zemaljski život prolazni – da se car ne uzoholi, kaže Luka Mičeta.

Kao i njegovi slavni prethodnici i Dušan je odlučio da podigne svoju zadužbinu. Diže manastir Svetih Arhanđela – posvećen arhanđelima Mihailu, Gavrilu i Rafailu – koji je sebi namenio za grobnicu.

Manastir Svetih Arhanđela nedaleko od Prizrena građen je u periodu od 1343. do 1350/1352. godine. Dušan je nameravao da njegova bogomolja prevaziđe sve zadužbine prethodnika. Jedan letopisac iz 15. veka zapisao je da “ne veruje da Dušanovoj zadužbini ima ravne pod suncem”.

Takođe, treba napomenuti da je car Dušan prvi strani vladar koji je vladao Atosom, Sveta Gora je bila u sastavu njegovog carstva.

Ipak, Car Dušan je jedan od retkih Nemanjića koji nije proglašen za svetitelja…

– Od deset vladara iz dinastije Nemanjić trojica nisu proglašeni za svetitelje. Pored cara Dušana, za svece nisu proglašeni kraljevi Stefan Radoslav i Stefan Uroš I, sinovi Stefana Prvovenčanog.
Dušan se molio Bogu i bio vernik, ali ljude nije zapostavljao. Verom je umeo da motiviše, ali i zlatom da utvrdi lojalnost pohlepnih srpskih velmoža, crkve, vojske i stranih najamnika…

Težio je vrlini, što mu nije uvek polazilo za rukom, iako bi se na njega mogla primeniti slavna Kvintilijanova misao da “ambicija, iako sama po sebi porok, često može biti roditelj vrline.”

Na oformljenje srpske patrijaršije i krunisanje Dušana za cara oštro je reagovala Vizantija.
Odlukom carigradskog patrijarha Kalista, donetoj između jeseni 1352. i proleća 1353. godine, izopštena je i osuđena na ekskomunikaciju srpska visoka crkvena jerarhija, koja nakon toga nije bila više u kanonskim odnosima sa Carigradom – što je značilo da se nalazila u raskolu. Od vaseljenske crkve je bio odlučen i srpski dvor, dok niže sveštenstvo i narod nisu bili ekskomunicirani.

Ulazak cara Dušana u Dubrovnik, Marko Murat

Ulazak cara Dušana u Dubrovnik, Marko Murat

Vizantolog Džon Norič tvrdi da je car Dušan mogao “da promeni čitavu istoriju Evrope” da nije umro u 47.godini života, kada je bio na vrhuncu moći

Pred neposrednom opasnošću od Turaka, Srbija i Vizantija teže da se pomire države i crkve. U povelji Uglješe Mrnjavčevića o pomirenju sa Vizantijom, pred maričku bitku 1371. godine, najbolje se vide razlozi zbog kojih Dušan nije kanonizovn. Uglješa kaže se da se Dušan proglasio samodršcem “zanevši se u svom srcu visinom dostojanstva i veličinom vlasti”, da je vizantijske gradove “lakomim očima gledao i nepravedni mač protiv najnedužnijih digao”, što je “čak i u oblast božjega uneo nepravdu, usudio se da stare crkvene obrede i propise otaca zlobno gazi, razbija i razara… pa je stvorio nekanonski samorukopoloženog patrijarha i drsko otevši ne malobrojne mitropolije od saborne Hristove crkve, predao njemu, zbog čega se i desilo da je nastala ne mala shizma u crkvi”.

Raskol između dve crkve je, dakle, bio presudni razlog što prvi srpski car nije proglašen za svetitelja.

Druga stvar u kojoj nije uspeo jeste da ostvari san, da osvoji Carigrad. U tome, kao i u mnogim drugim namerama, sprečila ga je prerana smrt.

– Dušan je umro pod nejasnim okolnostima 20. decembra 1355. godine, ali se ne zna gde tačno. Njegova smrt je, kako kaže letopisac, donela “veliku žalost i plač srbskoj zemlji”, i kako navodi dubrovački benediktinac i istoričar Mavro Orbin u svojoj čuvenoj knjizi “Kraljevstvo Slovena”: “Njegovo telo bi preneseno…s velikim pogrebnim sjajem u manastir Sv. Aranđela kod Prizrena, koji je sam sazidao”.

Vizantolog Džon Norič tvrdi da je car Dušan mogao “da promeni čitavu istoriju Evrope” da nije umro u četrdeset i sedmoj godini života, kada je bio na vrhuncu moći. Dušanova prerana smrt je, po mišljenju istoričara Frensisa Dvornika, predstavljala nesreću za čitavo Balkansko poluostrvo.

Carica Jelena je postala monahinja Jelisaveta već u maju 1356. godine. Nasledio ga je sin Uroš koji će umreti 1371. godine, kada se i gasi loza Nemanjića.

– Dušan je spadao među one izuzetne ličnosti koje su smatrale da samo večnost može da im zapoveda, a istorija sudi. Njemu je uzdizanje na carstvo bilo most za besmrtnost, za osvajanje Carigrada. Međutim, Vizantiju nije osvojio, ali besmrtnost jeste u pamćenju svog naroda, ostavši u njegovoj svesti kao svetionik i nedostižan ideal, zaključuje autor biografije prvog srpkog cara Luka Mičeta.

Grob Cara Dušana, Manastir Svetih arhangela u Prizrenu

Grob Cara Dušana, Manastir Svetih arhangela u Prizrenu

GRCI PREKREČILI FRESKU SRPSKOG CARA

Na molbu srpskog slikara Paje Jovanovića, koji je 1896. godine slikao svoju poznatu sliku Krunisanje cara Dušana u Skoplju, pisacBranislav Nušić, koji je tada bio srpski konzul, otišao je u manastir Jovana Preteče “koji je nanovo podigao i bogato obdario Dušan Silni” na Menikejskoj gori da fotografiše likove cara Dušana, carice Jelene i princa Uroša.

U svojoj knjizi “Sa Kosova na sinje more”, Nušić je 1902. godine zapisao:

“Jašio sam na konju, jer se drukčije do manastira ne može doći, i u bisagama nosio aparat. Ne znam što se aparatu moglo desiti, tek on se nekako otvori i propusti svetlost na ploče u njemu. Stoga mi slika rđavo uspe te se počnem opremati da kog drugog dana ponovo odem. Kako je u to doba palo otvaranje srpske škole u Serezu (Seru), to se Grci uplaše mojih čestih pohoda u manastir, a učini im se i opasno da se fotografijom sačuva spomenik koji bi bar dokazao da i Srbi imaju pravo na taj manastir i po naredbi grčkog konsula i sa blagoslovom sereskog grčkog mitropolita izgrebu celu sliku i prekreče zid! Tako je nedavno, na čast Grcima, uništen jedan veoma skupocen spomenik. Tako bi, da je ta slika sačuvana, danas znali kako je Dušan zaista izgledao, zaključio je Branislav Nušić.

Loza Nemanjića, freska u manastiru Dečani

Loza Nemanjića, freska u manastiru Dečani

NEMANJIĆI – USPON I GAŠENJE LOZE 

Deset vladara iz dinastije Nemanjić vladalo je Srbijom 203/5 godina, od dolaska Stefana Nemanje na tron velikog župana 1166/1168. pa do 1371. godine kada je umro srpski car Uroš I (1337-1371).

Nemanjin srednji sin Stefan Prvovenčani(1196-1228), koji ga je nasledio na tronu, je do 1217. godine vladao kao veliki župan a nakon toga – kada je dobio krunu iz Rima od pape Honorija III (1216-1227) – i kao kralj, kralj svih srpskih zemalja.

Njegova tri sina, jedan za drugim, će ga naslediti na srpskom prestolu: kraljevi Stefan Radoslav (1227-1234), Stefan Vladislav (1234-1243) i Stefan Uroš I (1243-1276).

Kralja Uroša I je sa trona 1276. godine zbacio njegov sin Stefan Dragutin (1276-1282) koji je 1282. godine vlast predao mlađem bratu Stefanu Urošu II Milutinu(1282-1321).

Kralja Milutina je nasledio sin Stefan Uroš III Dečanski (1321-1231) koga će zbaciti njegov sin Stefan Uroš IV Dušan (kralj 1331-1346; car 1346-1355) koga je pak nasledio sin Stefan Uroš V (1355-1371), sa kojim nestaju Nemanjići kao vladari.

Izvor: Gradski magazin/Ekspress Net

O Gradski Magazin

Proveri takođe

Senidah na EXIT festivalu (VIDEO)

Senidah na EXIT festivalu (VIDEO)

Pravi hip-hop festival unutar festivala koji se sprema za ovogodišnji, po mnogima najjači EXIT ikada, …

PUN GAS OD OVOG UTORKA: NAJBOLJE DEVEDESETE NA SPLAVU FREESTYLER!

Jedina svetla tačka poslednje dekade prošlog veka je muzika, a samo najveće hitove koji su …

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.