Ide vreme. Odlazi i ne osvrće se.
Sve greške, porazi, strepnje, slutnje odlaze! Divno, nek idu! Vidi samo kako je spontana bila sva ta magija oko tebe. Puno ljudi, bezbroj reči, najiskreniji pogledi, tople suze, nedostižni snovi, glasni osmesi…izdaje,boli. To je čarolija! Život!
Hajde sada sedi na tu stolicu. Budi smiren. Zatvori oči i seti se. Nije greška u onome što odlazi i ne osvrće se, kriv si ti. Svaki treptaj uhvati čvrsto i ne puštaj. Ne daj da pobegne od tebe ono što želiš. Ne dozvoli da te razočaranja zgaze. Gledaj napred, imaš vremena. Samo ne žuri.
Kako smireno je znala da govori, nikada mi nije bilo teško da je slušam. Razgovor sa njom je mogao samo da mi prija, da me opusti i podstakne. To niko nije znao kao ona. Iako ništa ne bih drastično promenio u daljim koracima svog života, slušao sam je. Sad znam da je bila u pravu. Postoje tako neki jedinstveni ljudi u tvom zivotu koje čuvaš samo za sebe. Prosto, ne znaš ni sam zbog čega, ali bitno je da su tu. I od života bi ih odvojio, jer je nepobediv, neustrašiv, prolazan. E nju sam oduvek hteo negde da smestim izvan svega. Da je čuvam tamo gde niko nije mogao da dopre do nje. Bilo je nemoguće. Dok si srećan, poletan, mlad ne mislis o tome. Zaboraviš na neke reči, neke ljude… Najčešće na one prema kojima gajiš najiskrenija osećanja, jer si siguran. Siguran si da nikada neće otići od tebe! Ni u dobru… ni u zlu. A opet! Ide vreme. Sada definitivno postajem ubeđen u to. Magija se troši, ali ne prestaje. Još uvek je tu.
Znaš, ja verujem u tebe i oduvek sam. Razumem da su neke granice nepremostive i da nekada ne znas kuda da pođes. Dođe ti da odustanes, nestneš i od svega digneš ruke. Ali ja bih istog momenta znala da to nisi ti. Nisi takavog karaktera, nećeš odustati ma šta da se desi. I kada bi se izgubio u moru sličnih, našao bi svoje utočište sreće. I ja bih to uvek znala. Pojavi se mrak- ti upališ makar sveću. Malu, trošnu sveću i skupiš dlanove oko nje kako bi joj plamen opstao, iako te ruke peku. Pojavi se dan- ne stidiš se da ga moliš da bar još malo potraje.
Nije se predala! Volela me je i kada sam leteo i kada su mi drugi lomili krila. Kada bi ih i slomili do samog kraja, svojim sopstvenim rukama je znala nove da skroji bez greške. Nova, još jača i lepša. Ponekad sam njene zasluge prisvajao bez osećaja krivice. Nije se ljutila. Šta više…bilo joj je besprekorno drago. I ne znam kako da opišem, kojim rečima, slikom, pesmom… Tužno bi i bilo da uopšte pokušavam da napišem, kažem ili naslikam moju ljubav prema njoj. Jednostavno, ništa od toga ne bi bilo dovoljno!
Ja samo želim da znaš jednu stvar… Gledam tvojim očima i živim kroz tebe. Šta god da se desi i gde god budeš bio ne zaboravi to. Eeee samo Bog zna, šta čeka svakoga od nas. Ne osuđuj-praštaj. Ne prkosi- to rade slabi. Ne izbegavaj ni dobro ni zlo- bori se! Svakom kraju- nadogradi početak!
I šta da vam kažem dalje?… Čovek voli svoju majku i ne znajući, i ne misleći, jer je to tako prirodno kao i živeti. Moja majka je uvek bila dovoljno blizu i dovoljno daleko! Dovoljno blizu da je njeno srce dovede do mene baš onda kada treba i dovoljno daleko da živim svoj život onako kako mislim da treba.
