Naslovna / Kolumne / Gradske priče / “Topli zec” naše stvarnosti iz ugla najboljih godina: Miomir Petrović (prvi deo)
Interviju Strahinje Nikolića “Topli zec” naše stvarnosti iz ugla najboljih godina: Miomir Petrović (prvi deo)

“Topli zec” naše stvarnosti iz ugla najboljih godina: Miomir Petrović (prvi deo)

Za početak, recite mi kako bi Miomir Petrović od pre 20 godina, ocenio današnjeg Miomira Petrovića? Kakav bi odnos imao prema njemu?

Da je to moguće, a to je sasvim zgodna, da kažem, kalkulacija – i literarna i filozofska – mislim da ništa epohalno ondašnji Miomir Petrović ne bi mogao da spočita ili, pak, da bude fantastično oduševljen sadašnjim. Kontinuitet u životnom stremljenju postoji ili ne, mislim da se sa tim čovek rađa, mada on dosta zavisi i od vaspitanja, od opšte sredine u kojoj se biće razvija. Moram da primetim nešto veoma dosadno u tom literarnom i pojavnom smislu. Naime, još 1990. godine, Miomir Petrović je sebi zadao ciljeve koje je, do sad, više ili manje, ostvario. Ili, bar, još uvek ostvaruje. I ova izjava, naravno, može biti samodopadljiva. Često se setim Kloda Simona, francuskog pisca, koji u jednom intervjuu za francuski „Figaro“ rekao: „Poslednji put smo razgovarali pre sedam godina. Nauka je dokazala da se ljudske ćelije menjaju na svakih šest – sedam godina, tako da pred vama sad sedi neki drugi Klod Simon, sa nekom drugom knjigom“. E sad, da li je to što je izrečeno pre 25 godina, izrekao isti čovek, veliko je pitanje.

Govorim to zato što je trajanje i ostanak pri određenom kursu, bez obzira na to da li je taj kurs pogrešan ili ispravan, nešto što se vrlo retko dešava ljudima u našoj sredini. Kad pomislim na pitanje o kome razgovaramo – jer nisam o njemu ranije razmišljao – i pomislim na neka draga i manje draga lica od pre 20-25 godina, prosto sam neprijatno iznenađen koliko su se ljudi promenili. Ja sam, u tom smislu, vrlo dosadan, jer nisam za ovih 25 godina pronašao drugi, drugačiji smisao umetnosti od onoga koji sam osetio ili naslutio tada. To isto naslućujem i sada, jer ipak ne razgovaramo u senci nekih mojih opterećujućih godina. Ja sam sada, što se na Balkanu eufemistički kaže, u „najboljim godinama“.S tim što smo mi u najboljim godinama dok nismo zreli za penziju, posle nismo ni u kakvim godinama i više niko ne računa na nas. Jednostavno rečeno kategorizacija vremena, biološke potrošnje jednog bića, njegove duhovne produktivnosti, kod nas je relativna stvar.

Da ne dužim, ono što sam 1990., na prvoj godini studija dramaturgije, pred raspad države, a kad imate 19-20 godina, niste svesni ni države ni raspada, zacrtao, više – manje je u ovim okvirima. Ja sad mogu da budem nežan prema sebi, da kažem „Ja sad živim svoj san, sve što sam zacrtao sam i ispunio“. Nisam, naravno. Nema živog bića koje može odgovorno to da tvrdi. Ali, da li su to neki novi ciljevi? Ne, nisu. To su isti ciljevi. Moja potraga za religijom literature, ali ne za religijom literature u pojavnom smislu, već transcedentnom, tamo gde umetnost prerasta u ličnu religiju, religiju koja je za internu upotrebu, u tom smislu. Mislim da su to isti parametri, o kojima sam uvek razmišljao.

Pomenuli ste vaspitanje. Kao čovek koji iza sebe ima 13 romana, od ukupno 18 publikacija, kako je na vaš razvoj uticalo to što ste sin jednog akademskog slikara (Gradimir Petrović, prim. aut.)?

Pa sigurno da jeste, mislim da je to čak i od prevashodnog značaja. Ja sam imao tu sreću da nikada nisam poželeo da se bavim onom umetnošću kojom se bavio moj otac, niti sam ikad pokazao talenat za slikarstvo. Imam mnogo prijatelja koji su krenuli roditeljskim stopama, odnosno nastavili neku vrstu porodične manufakture, što može biti veoma opasno za umetnika zato što je opterećujuće, pogotovo zato što je naša čaršija sklona da bude maliciozna. Otuda je meni nekako relevantno a istovremeno ne obavezujuće u direktnom smislu, bilo okruženje u kome profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti svojim ukućanima prepričava određene situacije iz procesa obrazovanja mladih umetnika i, s druge strane, deli sa nama određena iskušenja, stvaralačke tegobe koje su sasvim prirodne.

Govorim to zato što sam, dakle, odrastao u tom istom „sportu“ i vrlo rano otkrio koje slabosti ovaj usamljenički posao sa sobom nosi. I prihvatio sam ih kao njegov sastavni deo. Mislim da se tu negde pravi osnovno račvanje, i da je tu prvi „prolazni cilj“ za mlade umetnike ili umetnike srednje generacije. Da li možete to da podnesete i koliko možete da podnesete poraz, kao organski deo stvaralaštva? Ja sam to naučio već u kući. U tom smislu je to bilo važno. Ljudi koji su poznavali mog pokojnog oca, koji znaju i mene, kažu da su nam i predavanja na sličan način koncipirana. Možda je bolje reći da je slična neka vrsta poetike, baratanje metaforama, živim, svakodnevnim, da bi se iskazalo nešto što je duboko transcedentno.

Pomenuli ste sport, prolazak kroz cilj. Kako ste, u svemu tome, došli do ljubavi prema biciklizmu?

Pa ona se i stvorila iz ljubavi prema umetnosti. Pre toga, pokušao sam da se bavim ragbijem, i to na poziciji meleja. U ragbiju postoji pozicija gde se biraju mršavi, vižljasti klinci, koji brzo trče, i ja sam, prema svojoj kostituciji, igrao tog meleja. Posle neuspešnog pokušaja hormonalnog eksperimenta da jednu senzibilnu prirodu ukrotim jednim vrlo grubim sportom, pojavio se jedan moj komšija, nekih dvadesetak godina stariji od mene, sa fenomenalnim trkačkim biciklom i fenomenalnom opremom.

I zato spominjem umetnost – mene je dizajn bicikla privukao biciklizmu kao sportu. Naravno, kao i svi ostali, vrlo rano sam naučio da vozim bicikl, što, da se razumemo nema nikakve veze sa takmičarskim delom. Uostalom, mnogi pišu, gotovo svi ali se samo retki odluče na objavljivanje. Mnogi voze ali se retki trkaju. I ostao sam u tom sportu 30 godina, u jednoj aktivnoj strasti u kojoj gledam da – a ponekad i uspem – da svake godine pređem nekih 3-4000 kilometara trenirajući. Sve je to isto, kad čovek naknadno pametuje o svojim izborima. Biciklizam je usamljenički sport, pogotovo sad, kad se već petnaestak godina samo rekreativno bavim njime pa vozim sam ili u manjim grupama. Drugo, to je kontemplativna situacija, situacija koja nema princip igre u sebi, gde sami konstantno pobeđujete sebe, gde ste stalno u monologu i to je organski produžetak pisanja.

Moja teza je da je pisanje pokušaj komunikacije za koju onaj koji govori oseća strah da neće biti dovoljno razumljiv pa je zato ne obavlja na verbalni način, nego kroz imaginaciju, kroz maštu, kroz predstavljanje navodno tuđih modela života, koji su uvek i piščevi, i pokušaj da se pronađe taj idealni čitalac. A to je idealni sagovornik. Biciklizam je pokušaj da se „idealno“ okrenu pedale, da se idealno okrene točak. U toj matematici, kad pogledate, točak se u svakom svom pokretu „idealno“ okreće. Ali to nije istina, ponekad imate osećaj da ste napravili točkom idealniji krug od onog geometrijski idealnog. Naravno, sada se bavim kombinatorikom, komparatistikom, može se nešto slično reći i za ostale sportove. Negde sam oduvek želeo da izbegnem taj stereotip da pisac mora da bude u gustom oblaku dima, lošem vinjaku, da ne treba da spava kod kuće.

Ja mislim da su to neke post-šezdesetosmaške dečje bolesti, i da je taj stajling pisca odavno „passe“, nema nikakvu suštinsku vrednost, čak ni tu neku romantičnu prepoznatljivost, koju je nekada imao. Gadeći se, zapravo, neurednih ljudi kao i neurednih misli, a radeći godinama i kao pozorišni čovek – što je moja osnovna obrazovna vokacija – dakle u improvizaciji svojstvenoj pozorištu, uvek sam pokušavao da uvažim sva ta iskustva (pedanta i improvizatora) i pronađem neki treći put, neku treću viziju, koja nije ni levo, ni desno, koja je neki stabilni centar u toj priči. Osovinu točka. Otuda biciklizam. Moja velika metafora životnog ciklusa.

Koliko vam je iskustvo stečeno u prvim trkama koje ste izvezli, kao i u kasnijim uspesima, pomoglo u savladavanju prve etape pisanja romana?

Dobro pitanje kao amblematična situacija… pa šta je pomoglo… jedno drugom je pomagalo. Sve je to komplementarno. Jeste ista hemija, kao što sam rekao, za prevazilaženje straha od beline, kao istraha od kilometara koji predstoje. Svaki okretaj pedalama jeste isto što i svaki napisani novi red. Ne postoji pisac koji se bavi literaturom (a koja nije „pulp“ književnost, mada ja često flertujem sa elementima „pulp“ književnosti) a koji svakodnevno nema strah od toga da li će uspeti da napiše rečenicu. I to koliko vi iza sebe imate objavljenih bibliografskih jedinica, uopšte ne znači da sutra nećete imati isti strah, kao što ste ga imali prvi put.

Ja lično mislim da je to dobro, budući da su strahovi neophodni za očuvanje budnosti, pogotovo zato što smo mi sastavljeni od naših strahova, naših kompleksa. Znate, svaki vozač zna da, kad mu se prispava na putu, treba da da gas, kako bi ušao u nepoznato, da bi se ta čula razbudila. Užasavam se tog dana kada ću, a možda će on i doći, se probuditi sa idejom da znam šta želim da napišem, kome je namenjeno i kako ću to uraditi. U suprotnom je pisanje opasan „štanceraj“, kog treba da se, ovde pre svega mislim na mlade stvaraoce, dobro pripazi.

Kroz svoje odrastanje, prošli ste kroz mnogo varijacija naše države. Došli smo do današnjeg doba, gde se ozbiljna literatura smatra praktično disidentskom, jer za cilj, makar i nesvesno, ima edukaciju sopstvenih čitalaca. Kako uspevate da se izborite za svoj položaj?

Da, inače, čuvam sve pasoše, te mislim da ih, do sad, imam sedam različitih. A ja mislim da je glavna tema „uprkos svemu“. Tako bih bar ja definisao. Ipak, postoji jedna olakšavajuća okolnost. I u najidealnijim uslovima, i u nekoj Atlantidi, u nekoj zemlji koja ne postoji, gde je, zamislimo, sve podređeno umetniku i njegovom stvaralaštvu, ponovo bi umetnik imao onaj isti, malopre pomenuti, strah. U tom smislu, ova dva straha, a to da sredina u kojoj živite nije namerna da pomogne kulturi, niti da je razume, niti da shvati da joj je potrebna, to je na neki način slično osnovnom poslu pisca. Naime, nikada se neće desiti da planeta prestane da se okreće zato što neki pisac nije objavio roman, ili ga nije napisao. Ako armija generala, pilota, lekara, sutra ne dođe na posao, svet, ili jedan deo tog sveta sigurno će stati.

Ako armija umetnika odustane od svoje zamišljene kreacije, ništa se neće promeniti. Naizgled. Ali, pošto je to toliko neutilitarno onda je i prirodna situacija da ova neutilitarna kategorija života koju živimo, niti smeta niti pomaže, ako je prava umetnička vokacija. Ako ste, nasuprot tome, u književnost ušli zbog političke afirmacije, zbog ambasadorske akreditacije, zbog dobre plate koju ćete dobiti u nekom upravnom odboru, onda je to vrlo otežavajuća okolnost. Ali, ako ste ušli u umetnost umetnosti radi, onda ne postoji otežavajuća okolnost, kao što ne postoji ni olakšavajuća. To sad govorim kao pisac. Ali, kao teoretičar književnosti, kao neko ko je kulturolog, nešto drugo bih mogao da odgovorim. Odgovorio bih da je nedopustivo da živimo na prostoru koji ovoliko ne priznaje potrebu za umetnošću. A to naglašavam zato što se nekada itekako znala uloga kulture i umetnosti, makar ona bila i propagandna. A čak i kad je bila propagandna, znala se uloga kulture i umetnosti. Sad, kad pogledamo ko i kako vodi državu poslednjih 20 godina, jasno je da se ta stvar neće institucionalno pomaći sa mesta. Bilo bi užasno da me, u bilo kojoj podeli karata u budućnosti, neko imenuje za ministra kulture.

Mislim da je to najgora moguća pozicija i tranzicionom društvu, biti pasivni ili aktivni učesnik u sahrani nečega što bi trebalo da bude vaš život… to je opasna blasfemija. Ovo ne upućujem ni aktuelnom ministru, niti onim prethodnim, nego svima njima zajedno. Staviti se svesno u tu situaciju je ozbiljno duhovno samoubistvo. Onda je bolje salonski ogovarati, nego učestvovati u nečemu što je, po meni, duboko nemoralna radnja. Jedan od osnovnih problema našeg društva je zavist. To što su Srbi, kao i svi drugi narodi, skloni da budu zavidljivi jedna je stvar. Druga je ta što konkretno nas ta zavidljivost ne motiviše da više i bolje radimo. To što sam pomenuo da treniram i vozim bicikl probudiće u našim čitaocima pitanja: da li posedujem Pinerelo Dogmu ili Skot Adikt, možda Meridu Reaktor…?

Dok će se neki svetski zaljubljenik u biciklizam pitati nešto drugo: gde treniram, brdski ili ravničarski, koja mi je kadenca u okretajima…? Kada pomenem tiraže svojih knjiga neko će od našeg sveta reći da su oni mali, drugi da su oni prilično veliki što znači da pišem neko komercijalno smeće, treći će konstatovati da ja uopšte nisam poznat (mada bi voleli i oni da na Google pretraživaču ugledaju 300.000 članaka o sebi a ne meni)… Ako nešto dobro umemo da radimo, onda je to da zavidimo drugima i da ih omalovažavamo.

Prvi roman ste napisali sa 22-23 godine…

Kruta načela teorije književnosti kažu da su, navodno, veoma važne godine kad ste objavili prvi roman a ja sam objavio sa 24, dakle da… sa 22-23 sam ga pisao… ali sam ga objavio 1996., sa 24. bio je to roman „Sakaćenje romana“ u beogradskoj Prosveti. Urednik je bio Milisav Savić.

Da li ste uspeli da, od tad, promenite način posmatranja kulture kod vaših čitalaca? Da li ste uspeli da ih motivišete da kulturu počnu da shvataju na pravi način?

Ja se nadam. Mislim, samo mogu da se nadam. Nikad neću dobiti adekvatan, opredmećeni odgovor na to pitanje. Ne kažem da je to osnovni motiv, ali sigurno da postoji jedna mesijanska namera, bez te namere nema ni pisanja. Mislim da bi, na to pitanje, najbolje mogli da odgovore ljudi kojima sam predavao. Od 1998. radim u tome što se neobično zove visoko školstvo. Ako sam u živoj, vatrenoj, svakodnevnoj odbrani onih vrednosti za koje ja držim da su vrednosti, mada nemam problem ni sa tim da me neko demantuje, ako sam njih kroz tu vrstu agitacije, uspeo da probudim, onda bi mi to bilo značajno. Čitalac je sumnjiva zver, njega ne vidite.

Vidite ga na potpisivanju knjige, na Sajmu knjiga, kada vam prilazi oduševljeno, zlurado, sarkastično, izmišljajući tetku kojoj treba da potpišete, da bi skrio sopstveni ego. U takvim situacijama, kojih je itekako bilo u mom životu, gde sam mogao da, delićem pogleda, uhvatim nečiju reakciju, vi ne znate kako utičete na čitaoca. Kao što ni pisci koji su uticali na mene to ne znaju. To ne govorim u pogledu stvaranja, već u ljudskom, duševnom smislu. Oni i ne sanjaju koliko su mi bili značajni.

Ako vam nije najveći motiv da promenite svet, šta je onda to što vas motiviše da pišete iz reda u red, da istrajete u toj trci sa belim papirom?

Potreba za prepoznavanjem, za prepoznavanjem mog krika. Dakle, krik prema društvu, prema civilizaciji. Da budem jasan, ne samo ovom društvu i samo ovoj civilizaciji. U ontološkom korenu svakog umetnika stoji neslaganje sa vremenom u kom živi. Ako neko taj krik uspe da prepozna, vi, kao autor, nikada nećete znati da li ga je prepoznao, već ćete stalno, kao jedan satelit pušten u orbitu, emitovati signal ka nekoj možda nepostojećoj, vanzemaljskoj civilizaciji, signal o nama, našem postojanju, jedan vrlo egoističan signal, egocentričan. To je, u stvari, ono što radi pisac. On kapsulira u vremensku kapsulu civilizaciju, njene ostatke, delove, onako kako je on doživljava.

Možemo čak reći da on kapsulira i svoju dušu. Tu dušu on lansira svake godine u orbitu, nadajući se nekoj civilizaciji za koju nema nikakav dokaz da postoji, da će je naći. To je uzaludnost književnosti. Nije ona donkihotska samo zato što se stalno borite sa istim profesionalnim problemima. Znate, ja sam sad već počeo da otvoreno govorim o tome da sam, sa osam užih izbora za NIN-ovu nagradu, svojevrstan rekorder. ne mogu da se setim da, u periodu od 20 godina, neki drugi pisac toliko puta uđe u uži izbor, a da je ne dobije. Znate, sve pa i nagrade u umetnosti su deo apsurda. Život je apsurd nad apsurdima, i onda je književnost, kreacija uopšte jedini pravi duhovni posao. Jedini mogući krik protiv apsurda. I nestajanja.

O Zorica Stojković

Proveri takođe

O OVOME ĆE SE PRIČATI!!! KREĆE NAJBOLJI ČETVRTAK IKADA U KLUBU FREESTYLER WINTER STAGE!

FREESTYLER WINTER STAGE od ovog četvrtka, pa svakog narednog do kraja sezone biće mesto najbolje …

AQUAWORLD RESORT BUDAPEST je NAJBOLJI izbor za doček 2019.

Još uvek niste odlučili gde ćete za Novu? Naše zvezde imaju idealnu preporuku – Aquaworld …

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.