Naslovna / Kolumne / Gradske priče / “Into the wild” – Priča Miloša Hadžića o Dalekom dom-u i Kristofer-u Mekkendles-u…
Kristofer pred kraj života

“Into the wild” – Priča Miloša Hadžića o Dalekom dom-u i Kristofer-u Mekkendles-u…

Priznajem da sam dosta vremana proveo tragajući u domaćim medijima o čoveku čija je sudbina potresla Ameriku na početku poslednje decenije prošlog veka. Nisam u tome uspeo. Nema ni jednog običnog teksta, niti reportaže. O prilogu i emisiji mogao sam samo da maštam. Dakle, kolege novinari mislim da smo se bez pravog razloga ogrešili o momka čija je životna priča inspirisala holivudskog superstara Šon Pena da režira filmski hit iz 2007 godine „Into the wild“. Ako je čuveni Šon pronašao motiv, zašto nismo i mi? Jedni će se pravdati da nikad nisu čuli za njega, drugi da je bilo davno i da nemaju interesa danas za tim. Međutim, neznanje nije nešto čime bismo trebali da se pohvalimo, a kvalitet, drage moje kolege, ne stari.

u divljini
U divljini…

Gradić El Segundo u Kaliforniji bio je tada trenutno prebivalište Voltera i Vilhemine koji su davne 1968. godine dobili svoje prvo dete, dečaka zdravog i pravog. Ne dugo zatim proširili su svoju srećnu porodicu i na jednu uplakanu curicu, Karin. Volter je bio specijalista za Aeronautiku u NASA-i, dok je Vilhemina bila sekretarica u moćnoj kompaniji „Hughes Aircraft“. Drugim rečima jedna bogata porodica koja je uspela da bez većih problema finansira školovanje svoje dece i omogući im srećno i bezbrižno detinjstvo. Sin, ponos porodice, kapiten kros tima bio je fizički veoma izdržljiv. Diplomirao je istoriju i antropologiju na Univerzitetu Emori i već tada pokazao sklonost ka avanturi i istraživanju. Njegovo odsustvo od porodice bilo je sve učestalije. Putovao je u svom žutom Datsunu pustinjama Arizone, sve dok ga od automobila nije odvojila vodena bujica. Tokom svojih pustolovina koristio je pseudonim Aleksandar Supertramp, tako su ga saputnici i slučajni prolaznici prepoznavali. Izloženi znaci paranoje probudili su mu snove o hladnoj i brdovitoj Aljasci. Međutim, sad bez prevoznog sredstva, korak po korak, bez novca odlazi daleko od civilizacije i bilo kakvog kontakta sa čovekom. Aprila 1992. godine Aleksandar se zatiče u Severnoj Dakoti gde traži prevoz do Fairbanksa.

U susret mu izlazi srednjovečni lokalac Jim Galijen koji je, videvši ga tad, bio veoma zabrinut zbog nepripremljenosti mladog Supertrampa. Nije imao ni kompas, ni propisanu odeću. Samo neke stare čizme, nekoliko tunjevina i dva sendviča. Ponudio mu je odgovarajuću opremu, međutim, Aleksandar ga je odbio. Pomislio je Galijen da će nakon nekoliko dana ponovo sresti mladića kako se smrznut vraća u potrazi za toplim napitkom. Međutim. Nije ni slutio da će postati poslednji čovek na svetu koji ga je video.

Kristofer u lovu na divljač
Kristofer u lovu na divljač

Nakon probijanja kroz duboki sneg planina Aljaske prepešačio je 45 kilometara i taman na izmicaju snage naleteo je na jedan napušteni autobus. U njemu stara furuna, prljavi krevet i polomljena stolica. Kao da je samo njega čekala. Život u divljini primoravao ga je da lovi divljač, da se bori za sopstveni opstanak. Imao je staru pušku koja je precizno gađala na 400 metara. Uspeo je da ubije Losa, ali nije umeo da skladišti njegovo meso i sva hrana mu je propala. Preživljavao je nekako tri meseca, ali i naglo smršao i oslabio. Shvativši da je životno ugrožen pokušao je da se vrati. Jedina prepreka do prvog naselja bila je reka Teklanika koja je u aprilu bila potočić, ali u avgustu je postala prava planinska bujična neman koja nije mogla da se pređe. Nije imao kartu, ali ni snage da potraži mogući prelaz preko vode. Povučen u sebe odustao je od povratka u civilizaciju i odlučio je da se bori sam za sebe. Dnevnik koji je vodio bio je sačinjen od 112 stranica, priča o svakom danu pojedinačno provedenom u busu 142. Jedan dan više je izdržao i verovatno proveo pisajući poruku u snegu. „Pažnja mogući posetioci S.O.S. Treba mi vaša pomoć. Ja sam povređen, blizu smrti i preslab za izlazak odavde. Ja sam potpuno sam, ovo nije šala. U ime Boga, ostanite da me spasete. Trenutno sam otišao u branje šumskih plodova, vraćam se večeras. Hvala“

Poslednja reči zabeležene su 12. avgusta 1992. godine i glasile su: „Prelepe borovnice.“ Aleksandar Supertramp umro je najverovatnije od izgladnjivanja. Tu potvrdu mogao je da posvedoči rendžer koji je pronašao telo 6 septembra iste godine, rekavši da u trenutku kad ga je pronašao imao je 30 kilograma. Junak koji je pokušao da prati svoje snove u borbi protiv prirode zvao se Kristofer Mekkendles.

O Gradski Magazin

Proveri takođe

Vaterpolisti uručili donaciju i novogodišnje paketiće UNIQA osiguranja Svratištu za decu

Vaterpolisti uručili donaciju i novogodišnje paketiće UNIQA osiguranja Svratištu za decu

Naši vaterpolo reprezentativci i promoteri UNIQA osiguranja Andrija Prlainović, Milan Aleksić i Dušan Mandić uručili su ispred …

UNIQA osiguranju po drugi put dodeljen sertifikat "Firma od poverenja"

UNIQA osiguranju po drugi put dodeljen sertifikat “Firma od poverenja”

UNIQA osiguranje dobitnik je prestižnog sertifikata Firma od poverenja koji se svake godine dodeljuje kompanijama …

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.