„ – Dobar dan gospodine, može li jedno pitanje? Kako biste rešili problem bespravne gradnje kod nas?
– Mene zanima da Vi meni kažete gde ima jeftina kavurma, čvarci? To me brine jutros.“
Upravo ovako je tekao jedan kratak dijalog, mlade novinarke i verovatno gladnog prolaznika koji na ozbiljno pitanje ima još ozbiljniji odgovor. Jer, šta je bitnije od gladnog stomaka? Tradiconalno kao i uvek dolazi godišnji period kad u organizam unosimo malo više hrane i to one zdrave, kalorične, životinjskog porekla. Dakle, ako ste vegetarijanac da znate, bilja i zeleniša nema među ovim slovima. Davno to beše kad se drug stari odlučio da upravo za 29. novembar proglasi praznik i ozvaniči sezonu lova na svinje. Onaj primerak žive vage koji pretekne tad, sigurno neće na najradosniji Hrišćanski praznik Božić. Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji, iz ugla praseta. Dakle, iako druga starog nema, a kamoli države koju nam je ostavio, neki rituali ili navike su ipak ostale. Pa tako uprkos nekim novim modernim tendencijama, poštuje se pohabana tradicija jer uveliko smo ušli u period svinjokolje iliti zabijačke (što je inače izraz iz severnog Srema koji opisuje akciju klanja svinja i pretvaranja istih u mesne proizvode).
Sve ono što kupujete u mesarama, supermarketima i pijacama nije se takvo rodilo. Morao je neko da se pomuči da bi gradska deca mogla da se nakrkaju prasetine u zimske dane. Ti neki su upravo ljudi sa sela koji se bore da očuvaju temelje kulture srpskog naroda. Kad bih sad zašao po Srbiji video bih otvorene kapije, gomile ljudi koji obrađuju meso i ne retko druženje praćeno muzikom. Zabijačka je oduvek okupljala familiju i prijatelje. Taj dan je poseban za domaćina i sve one koji se goste u njegovom domu. Da li Vam je sad malo jasnije? Familija, drugarstvo, veselje. Neke pojedinosti koje su mogle da se vide isključivo u bivšoj Jugi. Danas, iako slabe, ipak zastupljene i u današnjoj „evropskoj“ Srbiji. Zbog toga bismo morali mnogo više poštovanja i pažnje da posvetimo tim junacima koji svoje vreme i energiju ulažu na prehranu ostatka Srbije. Nije danas greh boraviti u velikom gradu i za života ne videti domaću životinju. Ne računa se dok su u celofanu na rafu supermarketa. Moderno je doba, živi se veoma brzo da se nema vremena baš za sve. Međutim, greh je ne poznavati narodne običaje, odbijati da naučiš sopstvenu istoriju, a najveća je sramota ne biti svestan šta unosiš u sebe.
Veliki je značaj za pojedinca kad ume da razlikuje mesne proizvode od prerađevina. To nikad nije bilo isto. Ne želim da Vam sad ovde navodim stavke po kojima bih mogao da Vam odvojim jedno od drugog. Jer oni koji su stigli do ovde sa čitanjem ovog teksta svakako su svesni ili barem žele da znaju šta je zdravo, a šta ne. Za one druge, samo da im kažem, da obrate pažnju na proces proizvodnje domaće kobasice sa jedne strane odnosno viršle sa druge, i čvaraka odnosno paštete. Od ovog pisanja sam ogladneo, odoh do frižidera tamo me čekaju čvarci od juče. Bila je to bogata zabijačka.
