Gradski Magazin Kulturno informativni internet portal 
LJUMA PENOV “Kultura nam pokazuje da smo i zašto smo ljudska bića, ona je istovremeno jasan pokazatelj civilizacijskog dostignuća”
Ljuma Penov je rođena i živi u Beogradu, završila muzičku gimnaziju. Diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pored glume usavršavala solo pevanje, klasičan, kasnije i moderan balet. Komponovala muziku za nekoliko pozorišnih predstava, kao I za film “Žigosana”. Igrala i igra u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, JDPa Beograd, SKCa Beograd, SNPa Novi Sad, NPa Subotica, INK Pula, ExPonto Ljubljana. Pored ostalih, igrala je i u filmovima “Petlja” – Milutina Petrovića, “Država” – Jelene Marković, “Crna Zorica” – Radoslava Pavkovića i Hristine Nadžiharalambus, “Žućko – priča o Radivoju Koraću” – Gordana Matića, “Kao rani mraz” – Đorđa Balaševića, “Medeni mesec” – Gorana Paskaljevića, “Paura di amare” – Vincenza Terrancianna, i drugim.
Koliko mislite da je sloboda važna u umetnosti? Da li Vam se čini da je vreme u kome živimo oslobadja ili ograničava, kako po pitanju kvaliteta, tako i načina prikazivanja?
Sloboda u umetnosti je vrlo važna, jer bez nje ne bi ni postojala umetnost, ali naravno to se radi o umetničkoj slobodi koja se ipak i uči, stiče, ili ima u sebi tu granica gde je ona, a gde je kič. Jasno se vidi ili primeti, ko ima iole umetničkog daha u sebi, jer lako moze da se skrene u kič, a to onda nije umetnost već banalnost, treš i šund, neistina, laž, kako samog čoveka tako i njegovog dela ili ne-dela. Prava umetnost se time vređa, jer se njome naziva nesto što ona suštinski nije i degradira pravu metnost, koja je čista i prirodno slobodna i spokojna.
Nedavno je Beogradska publika imala prilike da Vas vidi i na izložbi “Umetnost na Ispitu” gde ste svojim pojavljivanjem pružili podršku mladim umetnicima. Da li smatrate da mladi umetnici imaju pažnju kakvu zaslužuju i kakav ste utisak o našoj omladini stekli time što ste bili deo tog dogadjaja?
Uvek gledam da podržim nešto što je značajno za društvo, rast i razoj tog društva kroz umetnost, jer to je duša vremena ili odraz duha tog vremena. Žalosno je što se ljudi malo bave stvarno izizetnim mladim ljudima čije sam radove imala prilike da vidim na izložbi u organizaciji iSerbia koji su stvarno uradili divan gest, koji je za današnje vreme mnogima od tih ljudi koji su izlagali velika stvar. Mislim da je iSerbia učinila izuzetno dobro delo i trebalo je mnogo više govoriti o tome u samom gradu i državi jer stvarno zaslužuju svaku pohvalu za organizaciju i realizaciju ovog projekta, mladima koji su neafirmisani ili potpuno ili delimično i pruži im priliku da se njihov rad vidi, jer svako umetničko delo se mora izložiti pred gledaoce da bi se dobila povratna reakcija i nadam se da su to uspeli da ostvare.
Svi radovi su stvarno bili vrlo inspirativni, mogu reći, inteligentni i dosta zreli na likovnom nivou. Od svih radova, koji su zaista divni, posebno bih izdvojila Miloša Vukovića, vajara, čiji su radovi stvarno izuzetni i ne može se pored njih olako proći, ne pristati, mislim da on zaslužuje dosta pažnje. Takođe, posebno su me privukli radovi Marijane Knežev koja se bavi tehnikom kolaža i slikarstva i to daje posebnu vizuru gledaocu u njenim radovima. Njeni radovi blistaju šarenilom i veselošću što se prenelo i na ljude koji su posmatrali njene radove jer su videli nešto drugačije od onoga što su navikli da viđaju kod nas. Ona u svojim radovima i te kako poručuje dosta toga ozbiljnog za društvo i okolinu što je svakako dragoceno. Drago mi je da neko ima svoju svest o tome i da tako suptilno prenosi tu poruku i nadograđuje i ocenjuje opšti sistem vrednosti i kroz svoja dela. I sama umetnica Marijana Knežev je u skladu sa svojim slikama, izgledala kao jedan veliki kolaž ispunjen sa toliko dobrih ideja i radosti, sreće, mašte i verodostojnosti, šireći oko sebe pozitivnost i dobro raspoloženje, što je divno za videti.
Danas, pod uticajem rijaliti programa stečemo utisak da svako može postati poznat bez velikog truda, pa ipak, takve slave su kratkog daha. Šta je ono sto, po Vama, mora da karakteriše jednu poznatu osobu, kako bi ona posluđila kao prmer i uzor drugima?
Pre svega, osoba ne može postati poznata dok nije uradila nešto što je vredno i od koristi društvu, kulturi, nauci, istoriji ili slično. Mislim da bi neko bio i ostao poznata osoba mora puno toga da uradi, ali ne iz puke potrebe da bi se jednostavno bio “poznat”, što je na žalost uvek jako prisutno. Da ne govorim o tome da svako može da se proglašava onim što nije, bez ikakvih dokaza i argumenata za to, što se jasno vidi spolja i u spoljnem svetu kao beskrupulozni kič. Što se tiče rijaliti programa, banalno je uopšte i govoriti o tome jer im se time samo daje na značaju što oni ni ne zaslužuju u startu, kao ni ti ljudi koji su tamo. Ne može se biti poznat zbog rijaliti programa. Mora se nešto uraditi da bi to bio i ne treba nikako težiti slavi, jer iz toga ljudi prave svakakve gluposti, nego ići putem srca kako nas život sam povede, a da toga nismo ni svesni toliko.
Najšira javnost Vas zna po maestralno odigranoj glavnoj ulozi u filmu “Crna Zorica”, koja Vam je donela i nagradu na prestižnom filmskom festival u Nju Jorku, i koja je, mogli bismo reći dala pečat Vašoj glumačkoj karjeri. Koji je Vaš kriterijum kada prihvatate uloge i kroz kakve pripreme prolazite da biste ušli u lik?
U današnje vreme, kad kultura “cveta”, ni nema toliko puno prostora za same umetnike, pa ni za njihpove radove i dela. Ja imam svoje kriterijume kojih se držim. Gledam da prihvatim sve što mogu i u čemu sebe vidim, a ono u čemu se ne vidim je obično nešto što je obično i što samo može da doprinese poništavanju sistema vrednosti, a ja kao mlada glumica ne želim i neću da učestvujem u tome.
Lično se dosta pripremam za svaku svoju ulogu i u pozorištu i na filmu. Temeljno i veoma čvrsto, naravno, i sama i uz instrukcije reditelja, tumačenja i viđenja celokupnog umetničkog dela i gledam da to što vernije uradim i opravdam pre svega pred sobom, rediteljem, pa teko onda pred svima ostalima.
5.Da li uspeh jednog glumca zavisi od moći njegove transformacije, ili je to ipak stil i karakter uloga koji neguje, pa tako neki glumci biraju da igraju samo negativce, ili je to ipak nešto treće?
To teško može da se primeni u ovoj državi, jer glumci ne mogu toliko da biraju svoje uloge, a mislim da su reditelji kod nas nedovoljno zainteresovani ko šta igra i kome koju ulogu daju i često zbune gledaoce time.
6.Saradjivali ste sa velikim imenima naše glumačke scene kao što su Lazar Ristovski, Mrijana Karanovć. Miša Janketić i drugi. Da li je lakše raditi sa starijim glumcima ili onima koji su tek na početku karijere? Da li je istina da su ostvareni ljudi jednostavniji?
Imala sam zaista to zadovoljstvo i čast da sarađujem sa zaista velikim imenima našeg glumišta, što na pozorištu, što na filmu. Mogu samo da kažem da su mi oni pružili još od samog mog početka veliku podršku i obogaćivali me svojom igrom koju mogu tada da posmatram svakog dana. Među njima ima stvarno sjajnih, ne samo kao glumci, nego i sjajnih ličnosti koji zaslužno blistaju na ovom našem nebu. Koliko je ko ostvaren, to je pitanje samo za tog čoveka i njegovog unutrašnjeg osećaja, jer iako deluje kao ostvaren čovek, vrlo često se čovek ne oseća tako. Sa mladim glumcima moje generacije je stvarno, isto tako, lepo raditi, mi se svi dobro poznajemo i odlično sarađujemo, uglavnom bez ikakvih problema, ima puno druženja, podrške i ljubavi.
Šta je ono što Vas istinski ispunjava, čime ispunjavate svoje slobodno vreme i dobijate energiju i snagu za nove profesionalne izazove?
Najviše me ispunjava gluma i uvek će me najviše ispunjavati i inspirisati, ali i pored toga inspiriše me jako i razna literature, što stručna, što poezija, romani, beletristika. Volim i da provodim vreme sa životinjama koje me takođe inspirišu, priroda uopšte, šuma, cveće. Volim vetar, kišu, volim sneg. Snagu dopunjavam plesom kojim se takođe bavim, komponovanjem i muzika uopšte, film i pozorište, jer volim da u tim poljima istražujem i vidim šta je sve novo, čega još kod nas nema, čak ni približno, na žalost, ali tako je.
Svi znamo da je situaciju u kulturi takva kakva jeste, pa ipak vlada posećenost ljudi na većini kulturnih dogadjaja i ima nekih naznaka poboljšanja. Šta je ono što bi nadležne institucije trebalo da promene da se stanje poboljša, i šta Vama lično uliva nadu da ostanete dosledni svom glumačkom pozivu na jedan moralan i profesionalan način?
Mislim da se stanje u državi ne menja puno na bolje u ovoj državi, čak mislim da je i gore. Možda samo izgleda zbog toga što ima ljudi na kulturnim događajima, jer su ljudi željni toga, ali kulturni radnici i institucije ne dobijaju dovoljno sredstava za svoje projekte. Umetnici, i oni veći, a kamoli mladi umetnici koji su potpuno zapostavljeni u ovoj državi. i često vlada osećaj bezizlaznosti i bezražlonosti zašto su uopšte završili te sve umetničke škole, jer u svemu veliku ulogu igra politika, a ne gleda se na sam talenat i kvalitet. Treba otvarati što više i više pozorišta i što više davati kulturi, jer nikad nije dovoljno, jer kultura je iskonska i suštinska potreba čoveka i jedan od najvećih pokazatelja da smo i zašto smo ljudska bića i jasni pokazatelj civilizacijskog dostignuća.
Koji je to kulturni dogadjaj koji biste preporučili našim čitaocima i gde ćemo imati prilike da Vas vidimo uskoro?
Sledi nam period pun festivala i divnih izložbi, kao na primer, izložba ruskih avangardista u Muzeju istorije Jugoslavije. A što se tiče festivala, očekuje nas FEST koji je oduvek, a i sad je nešto posebno, što ne propuštam i što svakako treba posetiti. Zatim Beogradski Festival Igre, Festival kratkometražnog i dokumentarnog filma, pa Beldoks. Lično volim uvek da pogledam šta se dešava u Jugoslovenskoj kinoteci, jer oni uvek organizuju vrlo vredne programe koji su dragoceni i treba ih ispratiti, kao i uvek interesantan program Beogradske filharmonije i sve izložbene postavke koje mi privuku pažnju.
i za kraj, da li imate neku misao koju sebi ponavljate i koje se držite?
Često se setim misli: Nemoj čekati da oluja prođe, već nauči da plešeš na kiši.
